Arhive kategorija: Radovi učenika

Manifest današnjih osnovaca ili čovekova potreba za promenom

Ovo su radovi mojih učenika koji danas trezveno gledaju na svet oko sebe. Ja verujem u njih.

„Staromodni RODITELJI“ – Mladen Dukić

 

U današnje vreme čike i tete

kažu da nisu imali vremena  za te pubertete.

A moji roditelji, već kao bebe, znali su

jedan deo Pitagorine teoreme.

Kažu meni da sazreti nikad neću,

e pa i NEĆU!

Hoću uvek da ostanem mali, da sa društvom uvek

pričam o prvoj ljubavi. O onoj maloj, slatkoj iz vrtića, sreću

mog detinjstva.

Oni meni svaki dan govore:  „Zašto na naša postavljena pitanja

ne daješ odgovore?“

Razumite nas, roditelji dragi,

mi smo tinejdžeri i to nas malo kvari.

„Idi uči i ostavljaj fejs, inače ću napraviti urnebes!“, kaže

meni mama draga, a tata će: „A šta ćeš da uradiš, ti ženice,

napravićeš samo još većeg vraga!“

U potpunosti  sa tatom sa slažem i ja tako, majko, kažem –

Učiću ja sve što treba, al fejs mene, cara, čeka i lajkovi silni,

ko će da uči taj Prvi svetski rat obilni?

Mama, gde mi je mobilni?

„Od mobilnog nema ništa dok ne popraviš ocene, nema micanja

dalje od dvorišta!“

I eto tako, tinejdžeri dragi, mene moji smaraju i šetaju mi u

glavi!

To su ti „staromodni roditelji“ zli!

 

Mrtvo more danas – Milica Pervanović

Čitajući tekst „Mrtvo more“ Radoja Domanovića na času srpskog jezika, u meni se probudilo razmišljanje, da li se u našem društvu i svesti ljudi nešto promenilo u odnosu na devetnaesti vek.

Većina đaka moje generacije provodi svoje slobodno vreme pred kompjuterom i na internetu. Te velike društvene mreže na svojevrstan način oblikuju naš način ponašanja i razmišljanja. Skloni smo isto da sudimo o ljudima o kojima ne znamo ništa.

Da li smo mi stvarno takvi ili neko drugi želi da budemo takvi?! Svaki dan nas bombarduju nepotrebnim informacijama o životu ove ili one zvezde. Treba li nama program koji će biti neprestano opterećen dešavanjima na nekoj farmi, „Veliokom bratu“ ili sličnim emisijama. Taj program koji nas uvlači u ulogu običnog posmatrača i osrednjeg čoveka, a osrednjost nas vodi ka mrtvom moru.

Naravno da nam ne treba jer mi smo mladi ljudi puni energije, kreativnosti i novih ideja. Postoji milion načina da se slobodno vreme iskoristi. Moji drugari i ja se bavimo različitim aktivnostima. Neki od nas idu na folklor, dramsku sekciju i razne sportove. Žao nam je što nemamo pozorište i bioskop pa da možemo povremeno da pogledamo neku predstavu ili film u pravoj atmosferi. Mnogo bi nam značila i poseta nekog književnika.

Kada se osvrnem i pogledam oko sebe vidim talase. Ima tu talentovanih slikara, matematičara, glumaca, hemičara. Da li će biti prihvaćeni u dtuštvu – to od nas ne zavisi.

Zato molim starije – ne stvarajte mrtvo more od nas!

 

 

Advertisements

Nečije oči – Branka Đonlić

 

       Svačije oči imaju neku tajnu i svoj jedinstveni sjaj koji nas očarava. U mom srcu i mislima oči jedne žene su zauzele posebno mesto  –  oči moje majke.

Tamno smeđi sjaj koji mi uvek zaustavlja misli izaziva mi veseo osmeh na licu. Dva oka smeđa, daju mi nadu i optimistično mišljenje,  govoreći mi da će sve biti kako treba. Koliko god preispitivala sebe, ostajem pri tome da samo taj pogled,brz kao strela,b ezopasan i nežan, može da me odvrati od nečega i zaledi mi pokrete.

        Gledam u oči svoje majke i vidim jednu brižnu i veselu ženu, vidim anđela koji bi mi po slavu cenu pomogao kad me svi napuste i zaborave.  Videh kroz njene oči svaku neiskazanu i skrivenu suzu koja me svojom pojavom ubija.  Pogledah joj u oči, a videh joj dobru dušu. Njene oči i osmeh su meni lek,s vugde me prate i čarobno mi pokazuju pravi put i kada nisu preda mnom. Teško je opisati te osećaje sigurnosti, bezbednosti i voljenosti jer su oni pravi samo kad sam uz svoju mamu. Gledajući joj u oči čitam svaku njenu misao i sve što je ostalo nedorečeno. Te oči kao dijamant što su, dve zvezde koje mi pogled razvesele, jedine su oči koje imaju tu moć da upravljaju mnome.

         Njene oči su tako gledale u moje,  da su mi u srce ugradile zaštitnički stav koji se bori protiv onih koji je povrede i izazovu joj tužan pogled. Uvek ću biti uz nju, i u dobru i u zlu, i kad mi bude najteže pogledaću je i videću svog anđela i nadu koja mi daje volju za sve.  Ispuniću njene ciljeve i ostvariću sve što ona nije. S ponosom ću reći da me je na to naveo onaj svetlucavi, topao, mio i veseo majčin pogled.

Nečije oči – Anastazija Lukić

Kažu da su oči ogledalo duše. Da mogu dosta da kažu i kada progovore da su reci suvišne. U njima je sadržano sve, i tuga i bol i sreća i radost i ushićenje.
Oči koje me stalno prate i koje mi govore više od reči to su oči moje majke. Dva duboka, tamna oka, neopisivog sjaja, koja me prate celog života. U njima vidim sve, i ljubav i brigu i nežnost, mir i toplinu i prekor i ljutnju i bol i patnju. Dva oka koja su uvek tu samo zbog mene i koje postoje samo zbog mene. Sve prolazi i sve se menja, samo dva bisera odolevaju svemu. Za mene uvek sijaju istim sjajem, u bolu me leče, u radosti osmehuju se, u problemima umiruju, u životu podržavaju i bodre.
Radost je i velika sreća imati takve oči, sa njima se buditi i sa njima poći na spavanje.

Nečije oči – Pavle Đaković

Zapitah se u prvi mah kako oči mogu biti ogledalo duše i šta to u stvari znači.
Zamislio sam se i pokušao da pred sobom stvorim sliku lica znanih ljudi i prodrem dublje u njihove poglede. Kako sam više lica zamišljao, tako mi je bivalo jasnije.

Prvo se setih lika mog dede i njegovog skoro nasmejanog pogleda. Sada znam da mi je očima stavljao do znanja koliko me voli. Znam dosta ljudi sa takvim pitomim očima koji ne moraju nista rei, a mnogo govore pogledom. To su u stvari dobri ljudi, iskreni i njihovo društvo ti prija. Oči zaista mnogo govore. Mozeš da prepoznas strah u njima, tugu, zavist,pakost, ljubav i sreću.

Koliko puta sam i sam sklanjao pogled kad mi je bilo nešto neprijatno. Svaki pogled je priča za sebe. Setih se i pogleda dece na ulici koja prose. Tačno se negde u dubini njihovih očiju vidi tuga, dok mole za koji dinar, shvatiš koliko su nesrećna.

Pade mi na pamet i zabrinuti izraz moje mame kada sam bolestan, pokušava da me uteši da će sve biti u redu,  ali prepoznam strah u njenim očima i brigu. Iza svega toga se krije ljubav to znam.


Nije važna boja. oblik niti veličina očiju, već ono nešto u dubini samog pogleda. Nesto što ti uliva ljubav, veru, nadu, postovanje, ponekad strah, nemir i tugu.

Nečije oči – Jelena Bojić

U tim očima uvek je tužan ili srećan tren,
U tim svetlim očima uvek sam ja tu,
dok spavaju il’ dok se bude.
U njima ljubav zauvek traje
i znam da nikada ja nisam sama.
U njima kiše su večno padale,
tu se krije težak život njen.
U njima su godine odavno stale,
svaki tužan ili srećan tren.
Najlepse su oči moje majke,
kao plavo prozirno more,
il’ kao cvet iz bajke.
Njene oči kada me pogledaju znam sta žele,
jaku mi snagu daju i znaju brzo da me prate.
Samo oči jedne majke to znaju.
Njene oči su kao biserni cvet,
te oči usred tamne noći,
sijaju poput zvezde.

Kad bi moja klupa progovorila – Stefan Borić

 

Đačke klupe su nemi svedoci mnogih dogodovština đačkih dana. Klupe su videla svašta. Dobre i marljive učenike, učenike koje vole da prepisuju, slušale su mnoga došaptavanja, videle prve đačke ljubavi.
Klupe čak i govore samo im se glas ne čuje. Na njima su ucrtana mnoga imena, inicijali urezani u srce, nažalost ponekad i ružne reči.
Na ponekoj klupi su urezane matematičke, hemijske ili formule iz fizike, išarane su i bojama, crtežima. Deo školskog života je na njima samo treba znati čitati. Upisana je i poneka godina, najverovatnije godina đaka koji ju je napisao. Poneki lik i ime ispod njega, ponekad potpis nekog učenika koji je želeo da ostavi trag svog prolaska kroz tu školu.
Sa malo mašte o svakoj reči, o svakom crtežu mogli bismo napisati priču. Ali eto,o tome i ne razmišljamo dok sedimo u klupi, a posle je vec druga priča. Klupe pričaju đačke živote samo ih treba znati procitati, a život sastavlja drugu, samo mnogo ozbiljniju, životnu priču.

Nečije oči – Marija Tešić

 

*** Nečije oči ***

Čije su to blage oči,
Što me uvek prate?
Čije su to nežne oči,
Što mi osmeh uvek vrate?
Nečije oči… Majčine oči…

Čije su oči uvek budne,
Kad ceo svet spava?
Čije oči sa strepnjom bdiju,
Kad meni se ne spava?
Nečije oči… Majčine oči…

Čije su oči i stroge i blage?
Čije su oči i grube i nežne?
Čije se oči smeše i plaču?
Čije oči grde i ljube?
Nečije oči… Majčine oči…

Da li je to more plave boje,
Ili su to oči majke moje?
I jedno i drugo dubinu ima,
Plimu i oseku suza, radosti i bola,
To može da ima samo majka moja.
Nečije oči… Majčine oči…